Neki dan smo moja Susida i ja u šetnji po Rivi susreli njezinu prijateljicu i vršnjakinju, plavokosu bankaricu, simpatičnu i zgodnu. Sjeli smo na piće i popričali, dok su pored nas prolazile rijeke turista. Ostatak Jadrana baš i ne vrvi gostima, ali u Splitu je, eto, sve puno.
Zadnjih godina manje se viđamo s bankaricom, uglavnom zato što smo se, kako se u Splitu kaže, “zabili u kuću”. Generalno manje izlazimo i manje se družimo s ljudima. Prije četiri-pet godina Susida i bankarica češće su se nalazile, pa je ona nekoliko puta bila i kod nas kući, uglavnom kad sam ja bio na putu.
Kad je prvi put došla, s leđa joj se prikrao Šime, koji je tada imao tri godine, te ju je drsko zgrabio za stražnjicu!
Ona je odskočila u zrak, Susida se ispričavala, a bankarica je rekla:
– Ma ništa, pa to je dite, šta ima veze!
Šime je tada prošao nekažnjeno, osim što mu je Susida kasnije zaprijetila da se žene ne smije hvatati za stražnjicu.
Drugi put kad nas je bankarica posjetila, igrom slučaja bila je u mini-suknji, što se mome Šimi očito svidjelo, pa ju je opet uhvatio za stražnjicu! Sad su se već i Susida i bankarica nasmijale, iako nisu trebale, jer tako ohrabruju malog gangstera.
Treći put, dok smo Ivano i ja bili u Italiji, opet je svratila bankarica, ali Šime je tada bio nešto bolešljiv, pa uopće nije pokazao interes oko njezina dolaska.
Bankarica i Susida su mirno i neometano popričale uz kavu, ali kad je bankarica odlazila, pomalo snuždeno je komentirala:
– Danas me Šime nije ništa uvatija!
U međuvremenu je moj Šime odrastao, na datum izlaska sljedeće Kviskoteke proslavit će 8. rođendan, te mi sada već pomaže oko pripreme materijala. Bankarica je, naravno, pitala za njega:
– A di mi je Šime?
Nije ga zaboravila!
Robert Pauletić
(Kviskoteka broj 1629)